Од 1992. године у мјесту Балкана код Мркоњић Града одржава се такмичење у традиционалном сеоском послу – кошењу траве. Кошење траве представља један од најзначајнијих пољских послова, уз који су везани бројни обичаји. Косидба на Балкану је значајна и због тога што је Мркоњић Град један од најпознатијих ковачких центара у ком се ручно израђује чувена коса „Варцарка“.

На територији Републике Српске дјелује једанаест коњичких клубова и државна ергела који се баве узгојем коња расе липицанац. Ергела је основана 1946. године и од тада континуирано преноси знања и вјештине о узгоју липицанера с генерације на генерацију. Сви наведени коњички клубови имају значајан број чланова, што свједочи о великом интересовању за узгој ових коња. Такође, добили смо позив да учествујемо у међународној номинацији овог елемента за репрезентативну листу нематеријалног културног насљеђа човјечанства. Позив је стигао од Републике Словеније и још пет држава које имају ергеле ове расе коња.

Област Осат се налази у источној Босни, на лијевој обали Дрине (између Вишеграда и Сребренице). Зидари и градитељи из Осата имају посебан језик – жаргон, који се назива и мајсторски. Он се разликује од општег комуникативног језика само по лексици, обухвата око 300 ријечи и фраза са несловенским коријенима, а реченице се граде према принципима наше граматике. Овај језик се користи искључиво током зидарских грађевинских радова за међусобну комуникацију. Истраживачи наводе да је поријекло овог језика непознато, као и вријеме његовог настанка. Према Драгиши Милосављевићу (Осаћански неимари, 2000), „мајсторски језик Осаћана део је њихове етничке и културне посебности“. С обзиром на то да се знање овог језика непрекидно преноси са генерације на генерацију мушким потомцима, који од раног дјетињства усвајају основно знање о зидарству (без обзира на касније професионално ангажовање), није чудно што сами Осаћани „вјерују да су језик наслиједили од свог (зидарског) патрона и заштитника светог Томе“. И данас овај језик познају и чувају појединци који се баве зидарским занатом и грађевинским радовима, мушкарци, Срби из Осата или потомци Осаћана у другим крајевима.

Невесињска олимпијада представља надметање у витешким играма. У овим играма најчешће учествује мушко становништво невесињског краја, а у посљедње вријеме и мушкарци из ширег региона. Такмичење се одржава у Невесињу у првој половини августа и датира из 18. вијека. На том простору људи су се надметали у разним вјештинама које су се до данас очувале као витешке игре. Учесници се такмиче у бацању копља, бацању камена с рамена, пењању уз стуб намазан лојем, скакању на мјешини, скакању из мјеста, вучи конопца и тркама коња. Ова манифестација, која је више од два вијека имала локални значај, у посљедње вријеме привлачи учеснике из ширег окружења. У народу постоји увјерење да су локални чобани били зачетници овог такмичења. Невесињска олимпијада једна је од најстаријих манифестација у овом крају, што потврђује плакат из 1891. године који најављује трке, а потписао га је аустроугарски намјесник.

Змијањски вез је 26. новембра 2014. године уписан на Репрезентативну листу нематеријалног културног насљеђа човјечанства као први елемент из Републике Српске и Босне и Херцеговине. Овај вез се издваја по својој тамноплавој боји, геометријским орнаментима и јединственим техникама веза. Његова вриједност се преноси с кољена на кољено, кроз заједничке напоре за очување и промоцију традиције Змијања.

Обичај масла одржава се на Марков дан (08.05.) у селу Поповићи, Кулаши и Ћућа, односно парохије Кулашке. Марков дан је  и слава наведених села. Масла су обичај када мјештани села на њиву износе разну храну. Ово је хомеопатична магија, слично изазива слично, тј. износе храну и плодове онога што узгајају како би у наредној години све то добро родило.

Паљење лила – обичај у српског народа да уочи Петровдана а ријеђе Спасовдана пале бакље (лиле) израђене од коре дивље трешње или брезе.  Најчешће лиле пале дјеца али учествују и одрасли. Паљење лила симболизује сагорјевање свих људских гријехова. На овај се начин дочекују долазак наведених празника.

Видовданска олимпијада – у Кулашима општина Прњавор, већ 17 пута за редом одржава се Видовданска олимпијада. Одржавање ове олимпијаде почело је још 60-тих година двадесетог вијека, када се одржавала 04.07., а од одбрамбено -отаџбинског рата одржава се увијек у недељу пред Видовдан (28.06). На овој Олимпијади такмичари се надмећу у традиционалним дисциплинама као што су: стрељаштво, бацање камена, трчање на 5000 метара, навлачење конопца и сл.

Густо коло – традиционална народна игра (плес) настала на планини Козари и Поткозарју. Коло је затвореног типа, руке укрштене десна преко лијеве, на почетку ходање (колање), касније играње у ритму, почиње са десном ногом. Настало као израз среће и задовољства, способност играња уз пјесму у разним приликама. Ово коло играју старија дјеца, одрасли, мушкарци и жене.

Дио нематеријалне баштине чине и „Гусле”, „Гусларско пјевање” и „Усмено предање- епска народна поезија”.
Гусле су традиционални народни музички инструмент (кордофони) који се свира уз епске народне пјесме. Постоје двоје врста гусала једноструне и двоструне. Широм Републике Српске постоје Удружења гуслара као и Савез гуслара, који његује традицију свирања уз гусле. Организују се и такмичења у гусларском свирању (фестивали).

Бањалучки ћевап – појавио се још у вријеме чувеног бањалучког духовског вашара, а у задњих стотињак година оригинални бањалучки ћевап у плочицама са сомуном (лепињом) прославио се и удомаћио у Бања Луци, а из Бања Луке прво на простор бивше Југославије, а потом и даље широм свијета. Сваки бољи Балкан грил широм свијета вам нуди кебабс фром Бања Лука.

Ковачки занат у Мркоњић Граду датира са краја 16. вијека. Према архивским подацима, 1935. године у Мркоњић Граду је радило 28 ковачких радионица, а од 1952 до 1992. године радило је 30 ковачких радионица. Најзначајнији производ ковачког заната била је алатка за ручно кошење траве – коса „варцарка“. Назив „варцарка“ потиче од некадашњег назива Мркоњић Града – Варцар Вакуф. Данас у овоме граду раде укупно четири ковача. До 1992 године ковачи у Мркоњић Граду израђивали су око 5000 коса „варцарки “ годишње, док се данас изради неколико стотина комада. Процес израде косе „варцарке“ је у потпуности ручна израда, а технике израде се преносе са оца на сина већ генерацијама. Од четворице поменутих мајстора, њих се тројица баве израдом косе „варцарке“. Поред коса ови ковачи израђују и сјекире, мотике, потковице и др. Традиција ковачког заната у Мркоњић Граду се преноси са оца на сина.

Брање траве иве на Озрену представља један од најзначајнијих и најживљих обичаја народне медицине у Републици Српској. Вјековна пракса брања љековите биљке на дан Усјековања св. Јована Крститеља чува се у изворном облику и окупља становништво Озрена, али и бројне посјетиоце из других крајева. Овај обичај није само начин очувања здравља, већ и снажан симбол заједништва, културног идентитета и традиционалне народне умјетности.

Паљење жежнице је обичај који подразумјева прављење ћумура на традиционалан начин. Карактеристичан је за подручје источне Херцеговине и  датира још од давнина, те се баштини од предака.
Жежница се пече тако што се прикупе дрва која се исјеку на једнаке дијелове и ређају у виду купе. Рупе између дрва  се зачепљају бусењем земље, чиме се спречава  улазак ваздуха при паљењу ватре, те је потребна слаба ватра да би се дрва претворила у угаљ – ћумур.
Најбољи ћумур се прави од дрвета „зеленике“, али се углавном користи храстово или грабово дрво. Процес горења траје и до 15 дана, а просијек је 5 до 6 дана. Готов производ – ћумур је врло познат и много коришћен у традиционалном кулинарству. Већина херцеговачких специјалитета се припрема помоћу ћумура, а најпознатији су јагњеће и телеће печење испод сача.
У прошлости је представљало главни приход домаћинству које се бавило производњом ћумура а многа су домаћинства од тога и живјела. Данас је остала неколицина мајстора за производњу ћумура. Паљење жежнице захтијевало је бдење више људи у просјеку 5 до 6 дана и ноћи, гдје су се препричавале разне легенде и народна предања.